Priče o nekim ljudima mogu da nas pokrenu. Da razmišljamo, razumemo, radimo.. Ovo je jedna od takvih priča. Zato je delimo sa vama – kao poziv na promišljanje o potrebama i mogućnostima ljudi koji nas okružuju i našim, ali i kao poziv na akciju – da razumemo, pružimo podršku…
Ja sam Slaviša Stančetić i imam 36 godina. Do pre dve – tri godine živeo sam sa ocem u našoj kući u Banovom Polju. Imam dve sestre koje žive u Beogradu. Majka mi je umrla. Njena smrt me je baš rastužila jer mi je ona pomagala u svemu. Kuvala je, čistila kuću, prala moj veš, vodila me kod lekara na kontrole, branila me i štitila od svih i ispunjavala moje želje. Kada je ona umrla, postao sam agresivan i bio sam lečen na psihijatriji, moram priznati. Otac je mnogo pio i stalno smo se svađali. Imao sam problema i nisam mogao da se snađem.
Onda sam krenuo u Caritas u dnevni boravak pa sam i počeo da živim u stanu na imanju u Bogatiću i tu sam već skoro tri godine. Sada je to moja druga kuća. Osamostalio sam se dosta, dosta su mi pomogli. Takoreći, više nego moji rođeni.
Kada sam došao ovde, nisam ništa znao. Hoću da budem iskren, nisam znao ni tanjir da operem. Sada perem sudove, čistim stan i održavam higijenu stana, nameštam krevet, održavam imanje sa ostalima. Sada znam da pravim i neka jela. Ne pravim neka složena, ali neka jednostavnija znam, što pre nisam znao. Lepo se slažem sa svima, mada sam se nekad i ljutio na njih jer sam morao da promenim hranu koju jedem i morao sam da smanjim da pijem gazirane sokove. Ali mi je posle bilo drago jer sam smršao, iako ne dovoljno, moram još, ali se ipak vidi i sada se zbog toga lepše osećam. A smanjio sam i cigare, što mi nije baš drago, ali znam da je to zbog mog zdravlja i trudim se da ispoštujem dogovor. Uz njihovu pomoć se trudim i da bolje trošim novac. Uče me kako da ga raspodelim da imam za svaki dan, a da opet kupim sve što mi treba. Ono zbog čega sam mnogo zahvalan jeste što su me naučili kako da razgovaram sa ocem koji dosta pije i kako da izbegnem svađe kada sam sa njim. Tako da sam mnogo mirniji kada odem kući na jedan ili više dana. Trudim se da raspremim po kući i da sredim dvorište koliko mogu sam, a najsrećniji sam kada dođu i moje sestre. One su srećne što sam ja ovde i podržavaju me.
Od kada sam u Caritasu, nisam bio agresivan i nisam bio u bolnici. Redovno pijem terapiju i sam idem na kontrole. Doktor je zadovoljan mojim stanjem i kaže mi da samo nastavim ovako. Volim što sam ovde i što sam dosta toga naučio što pre nisam znao. Nešto sam naučio brže, a za neke stvari mi je trebalo više vremena. Nešto sada mogu sam, a za nešto mi treba njihova pomoć. Moram priznati da sam ja nekad bio ljut na njih, a nekad i oni na mene, ali se brzo dogovorimo i pomirimo. Znam da je to sve da bih ja mogao jednom da živim sam u svojoj kući.
Mnogo mi znači ovo što sam postigao. Nisam znao da toliko mogu i nadam se da ću uz njihovu pomoć uspeti još. Kažu da mogu još i nadam se da ću uspeti.
Zato što verujemo da Slaviša može, zato što verujemo da i mnogi drugi, uz našu podršku, mogu – za nove prilike!