Danas je Međunarodni dan socijalnog rada.
O poslu koji to nije, ljubavi koja ga nadraste i radosti svakog novog savladanog izazova piše naša Andrijana Nikolić, socijalna radnica.
Danas se priča o tome da je socijalni rad humanistička, sveobuhvatna profesija, da je izuzetno značajna za društvo, porodicu i pojedinca… Sve je to tačno.
Ali, prava lepota ovog poziva je što mi, socijalni radnici, ovo možemo da pokazujemo i živimo svakodnevno. Što naizgled male stvari nekome mogu da znače mnogo. Lepota je u tome što, koliko god teške, priče ljudi mogu da nas podstaknu da razmišljamo, razumemo i trudimo se da iznađemo načine za prevazilaženje različitih problema.
U tom procesu oplemenjujete i sebe, a društvo činite jačim. Upoznajete ljude koji se susreću sa različitim problemima i situacijama i sve to vas vraća na one prave vrednosti i budi najbolje u vama. Ne bude vam teško da idete sa nekim kod lekara, da idete sa nekim u kupovinu, da pomognete nekome da se obuče, da slušate istu priču po ko zna koji put, da postavite nekome da jede i da ga nahranite, da zovete redom sve koji mogu da se uključe, da budete kreativni i smišljate nove načine da pokažete osobama da vrede, da mogu mnogo i da nisu sami. Da budem iskrena, nekad i ne bude lako… Ali taj osmeh sa druge strane, zagrljaj, zahvalnost… Vredi! Sada, posle dosta godina iskustva, kada sebi postavim pitanje zašto sam odabrala da se bavim baš socijalnim radom i da li bih opet isto, shvatim da je pitanje retoričko. Nesumnjivo bih! Ovo nije posao, ovo je poziv. Ovo se ne radi, ovo se živi.
Andrijana Nikolić, socijalna radnica